Još dan ranije u šetnji Rimom, odlučile smo ovaj drugi dan posvetiti poseti najmanjoj državi na svetu. Očekivale smo duža čekanja, a pošto smo želele videti što više, to je bila jedina ispravna odluka.

Nekih devet stanica metroa od San Giovannija nalazi se stanica Ottaviani na kojoj silaze oni koji žele k Svetome Petru.
Dođete pešice do Piazza di Risognimento i dok vam s desne strane putokazi pokazuju smer za Vatikanske muzeje i Sikstinsku kapelu (to smo odlučile ostaviti za kraj) vi produžite pravo. Već vam se ukazuju žuto-bele zastave i momci u smešnim uniformama. Švajcarska straža.

I onda ogromne kolonade, sva sila njih identičnih koje vam zaklanjaju pogled na najlepši trg koji sam ikada videla.
Piazza San Pietro s velikim obeliskom u sredini okružena s dve fontane, sve u nekoj lepoj simetriji, ograđena kolonadama s čijih vrhova pozdravljaju Berninijevi kipovi i na čijem se jednom kraju smestila najveća crkva sveta, posvećena onome na kome je Isus izgradio crkvu svoju. Basilica di San Pietro.

Kad krenete u Vatikan zapamtite dve stvari: ne nosite nepotrebne metalne predmete i obucite se prikladno (pokriti ramena i kolena) inače, neće vas pustiti u Basilicu niti bilo gde drugde. Malo respekta nije na odmet.

Ušavši unutar monumentalnog zdanja desno vas odmah dočekuje njegova Pieta, prikaz Marije s mrtvim Isusom u naručju, zaštićena staklenom kutijom. A dalje u unutrašnjosti zaista ne znate u šta biste pre gledali, šta slikali, gde zastali, u koji se detalj zabuljili. Inače mi se svidelo što se dopušta slikanje unutrašnjosti u svim bazilikama. Grandiozna, u dužinu, u širinu, s bezbrojnim kipovima, freskama, oltarima...morate je vidjeti da biste poverovali kako tako nešto postoji.

Visoko iznad izdiže se veličanstvena kupola na koju smo se odlučile popeti. Red je bio poduži, ali dostojanstveno se čekalo. Nemojte da vas zavede mogućnost uštede 2 EUR i odlučite se popeti do kraja sve stubama ne koristeći lift. Jerbo, nakon što vas lift podigne 3 sprata, na nivo ispod same kupole (tu imate priliku posmatrati baziliku iznutra odozgo i mravinjak ljudi u njoj, kao i Mikelanđelovo delo iz neposredne blizine) imate još 320 stepenica do vrha.

I to ne bilo kakvih, gotovo me dotuklo preusko i ponegde nakrivljeno stepenište, proradila mi klaustrofobija. Znači, poklonite sebi ta dva EUR-a, platite punu cenu od 7 EUR i uštedite barem ova donja tri sprata.
Na vrh sam izašla bleda ko krpica, crknuta, ubrzanog pulsa, ali pogled koji se odozgo pružao bio je čudesan doživljaj. Isplatilo se. Rim kao na dlanu, a pogled na Piazzu San Pietro i Passetto i CastelSant'Angelo oduzme vam i ono malo daha što vam je ostalo nakon penjanja.

Natrag smo se spustili istim stepenicama, ali pošto nismo sreli nikog iz suprotnog pravca postalo nam je jasno da postoje dva ista stepeništa. Čudesno.

Na povratku, teška srca smo odustali od čekanja u redu za I Tombi dei Papi. Morali smo stići u red za muzeje i Sikstinsku kapelu, a red za grobove papa je bio predugačak. Neki drugi put. Kad se vratimo :)

Cena ulaznice je 12 EUR. Preskupo, ali tek kad uđeš vidiš i zašto.
Nit sam stručnjak za umetnost, nit za istoriju, al' mi se zavrtelo od svega što sam tamo videla. Musei Vaticani nisu bez razloga među najvažnijim riznicama na svetu.

Ne spominjem kako padneš s nogu dok dođeš do Capelle Sistine, nalazi se na samom kraju kompleksa.
To je ono sveto mesto gde se održavaju konklave i u tajnosti biraju pape, gde se nalazi Mikelanđelov Poslednji sud i prekrasni oslikani svod. Ma gde god da pogledate, vidite samo neobični splet religije, umetnosti i istorije. U Kapeli vam se osoblje dere "no foto, no video" i morate biti tihi, al turisti ko turisti...šuškaju, blicnu i naprave koji tajni snimak.

Nakon muzeja bile smo užasno gladne i iscrpljene. Već smo znale kako nema teorije stići do katakombi, jer smo želele videti još bar Castel Sant'Angelo.
Na ručak smo zaglavile u nekakav self-service misleći da nije skupo. Malo paste s pestom, jedna šniclica, podgrejano u mikrotalasnoj i na plastičnom tanjiru i tanjir voća 18 EUR !!! Nakon tog otklizavanja zaključile smo – ne ulaziti u mesta gde meni s cenama nije izbačen napolju.

Jedva smo se dovukle do Anđeoske tvrđave ili Hadrijanova mauzoleja. Nismo imale ni vremena, ni novca (8 EUR), a posebno ni snage za ulazak. Propustih Passetto (šta ću, moram se zbog nečeg i vratit ;)), ponajviše jer mi se nije dalo opet istoga dana prizivati klaustrofobiju.
Brzinsko slikanje na Mostu anđela, i ispred dvorca i s pozadinom Trga Svetoga Petra.

I natrag na Piazza di Risognimento, traži bus 32, koji je po vodiču vodio do Tottijevog playgrounda.
Opet upozorenje: ne oslanjajte se na vozače rimskih autobusa. Dosad su svugde oni bili moji najveći prijatelji, koji su mi pomagali kretati se po nepoznatim gradovima, ali ovi u Rimu su čisto bezveze. Za razliku od slučajnih prolaznika ili ljudi u trgovinama, u tabacchima i sl.

A mi smo bile definitivno gotove. Iscrpljene doživljajima i hodanjem. Ja pomalo i pretrpljenim klaustrofobičnim napadom. Ostao je samo još jedan rimski dan...