U čeljustima Italije .. by Andrej


Poslednje noci u Parizu spavali smo samo cetiri sata, pa smo na popodnevni voz za Milano stigli 12 sekundi pre polaska voza, iscrpljeni od razgledanja Pariza i neispavanosti. Samo malo preterujem kada tvrdim da je voz kojim smo putovali podjednako neudoban kao i vozila GSP-a u Novom Sadu, tako da je spavanje u njemu bilo nemoguce. Dve trecine puta (deo kroz Francusku) smo prosli za trecinu vremena, sto je apsurd, jer nismo menjali prevoz. Kako smo usli u Italiju, situacija vise nije izgledala sareno. Izgledalo je da cemo propustiti voz za Firencu, u koji je trebalo da presednemo. Voz se kretao sve sporije, pauze na stanicama polako su prerastale u tesko gubljenje vremena, kao na zeleznicama Srbije. Situaciju su izvukla dvojica Škota koje smo upoznali, i sa kojima smo razmenjivali iskustva sa puta po Evropi. Fini neki momci, obecali su da ce da dodju u Srbiju, u posetu, posto su uzeli interrail za mesec dana. Stigli smo u Milano, pozdravili se na rastanku i, Tanja i ja opet sami, poceli da trazimo sledeci voz. Da stvar bude gora, izgledalo je da cemo uhvatiti neki voz koji krece oko ponoci, pa ce nam kondukter verovatno chekirati poslednji dan interraila, sa kojim smo planirali da idemo do Krfa, trajektom. Pripremao sam se za zestoku raspravu, dok nisam shvatio da u celoj drzavi neverovatno malo ljudi zna engleski, a i od tih dvoje niko nije bio u mom vozu. Nista, okrecem poslednje strane Lonley Planeta i trazim ceste fraze u italijanskom - gracije, prego,tranquila, tjife tjento… :)

Sedamo u voz za Bolonju (koji posle ide i do naseg odredista) i konacno osecamo malo koristi od skoro balkanske neuredjenosti ove zemlje -konduktere je mrzelo da chekiraju karte… Gotovo dva sata! Kondukter iznenada prolazi kroz voz i glasno nesto brblja na italijanskom, a zatim nastavlja u sledeci vagon.

Tada smo se nalazili u Veroni. Primecujem da je pauza preduga, cak i za italijanske uslove… Ljudi napustaju voz, a ja zurim da nadjem bilo koga ko mi na engleskom moze objasniti o cemu se radi. Konacno sam nasao neku profesorku koja mi objasnjava da je, necete verovati, zeleznica ostala bez struje (!) i da voz ne moze da nastavi jer nema napona u vodovima. To mi se kod kuce nikad nije desilo, a ne u evropskoj Italiji, clanici G7 i sta ti ja znam! Poenta je da se ne zna kada ce sledeci prevoz doci, ali da ovaj voz ne moze da nastavi jer je vec van reda voznje, pa ce da se vrati u Milano. Auf, vec je bilo 2 ujutru, ja nisam spavao od 7:00 prethodnog jutra, a i to sto sam spavao, kao da nisam, mrtav sam umoran jer sam se i u vozu trudio da se namestim tako da Tanja moze da se nasloni na mene i spava. Polako kapiram da ce mi propasti jedan dan obilaska Firence, zbog nesposobnosti nekih Italijana. Put je do sada savrseno isao, sve je teklo glatko. Proveo sam dosta vremena planirajuci ga pa nije bilo kikseva, a sada se polako sve pretvara u nocnu moru - sami u tudjoj zemlji gde niko ne zna jezik, u gradu u kom nikako nisam planirao da budem, u dva sata posle ponoci, bez izgleda da cu uskoro nastaviti put ili ovde naci smestaj. Obilazim stanicu i primecujem opet cudnu pojavu u Italiji. Naime, ovde svaka veca zgrada ima one putokaze za pesake, npr. gde se nalaze salteri, gde wc, gde izlaz, i slicno, ali me je jako zacudio jedan od njih koji pokazuje u kom pravcu se nalazi ‘cappella’. Da, instant kapelica za slucaj da neko od katolika pozeli da se na brzinu pomoli ili pokaje dok ceka voz / placa racun / ide na posao i sl… Pratio sam te znakove i stigao do ulaza u sobicu iznad koje pise "capella", i ziv se nacudio kada sam shvatio da ljudi tu neretko ulaze i izlaze…

Za to vreme sam malo razgledao okolinu, saznao da sledeci voz za Firencu krece u 6:00, znaci za 4 sata, i shvatio da nikako necu izdrzati do tada, pa sam zamolio Tanju da sednemo na neku klupicu na stanici, da ja bar malo sklopim oci. Pre toga sam uzeo od Tanje interrail karte (koje meni smotanom nikad ne daje, jer postoji realna mogucnost da ih izgubim, pa je dogovor bio da pasose, fotoaparat, karte i sva slicna dokumenta ona cuva u svojoj torbici), na kojima su nacrtane zeleznice EU, da vidim da li postoji neki drugi nacin da dodjemo do Firence… Nije postojao, tako da sam negde zaturio karte i legao Tanji u krilo, a ona je navila sat da joj zvoni na svakih 5 min da se ne bi i ona uspavala. Zaspao sam kao jagnje na najneudobnijoj klupi na svetu, a jastuk mi je bila Tanjina noga poduprta pomenutom torbicom sa vrednim stvarima. Tih sat vremena mi je bilo beg u snove iz realnosti koja se tek priprema da pokaze koliko surova ume da bude, kada se potrudi.
Tanjini uznemireni pozivi da se probudim razbili su slike grckog mora u kome sam u snovima uzivao, i talase na kojima cu da se njisem, za samo dva dana.

“Andrej, nema mi torbice. Da, one na kojoj si spavao.” (Da, one torbice u kojima su Balkan flexipass karte, Tanjine pare koje je stedela za kraj puta i mobilni, pasosi, fotoaparat, vozacka dozvola, studentska kartica i sve ostalo sto bi na bar posredan nacin pokazalo ko smo, odakle smo, i sto bi nam pomoglo da citavi napustimo ovaj grad, u kojem nikad nismo ni zeleli da se nadjemo). Obuzima me paranoja, ali razmisljam koliko je nemoguce da mi neko ukrade torbicu na kojoj sam bukvalno lezao.

Sushe mi se usta, pokusavam da razmisljam 300 na sat dok se ostaci vedrih slika koje su do pre samo par sekundi delovale tako stvarno, mesaju sa crnilom ove hladne italijanske noci. Primecujem da nam nema ni druge male torbe u kojima su bili suveniri iz Pariza i neke sitnice za jelo. Pokusavam da ubedim Tanju da ce sve biti u redu, jer ja imam para, da cemo naci pasose koje ce neko vec baciti, a verovatno i moblini, i da cemo poslednji dan interraila iskoristiti da odemo od Barija do Bara ili Krfa, trajektom, pa cemo onda lepo da se vratimo preko neke turisticke agencije iz Srbije. Ne znam za nju, ali sebe nikako nisam uspeo da ubedim da ce se sve tako zavrsiti. Nazalost, bio sam u pravu.
Zurimo do policijske stanice na zeleznickoj, gde nam otvara nezainteresovani Talijan, koji samo razume da nam je neko nesto ukrao i koji nas savetuje da ga sto pre ostavimo da spava i da trazimo pasose oko stanice, kaze, mozda neko baci u kontejner ili pored. Ne dozvoljava nam da moj ranac od 20 kila ostavimo kod njih, dok trazimo. Dok sledimo savet italijanskog policajca - preturamo po kantama i kanticama, virimo u zbunje u kojima fini Italijani vrse sve vrste nuzdi, ocajnicki zavirujemo ispod svakih kola, sa sve rancem na ledjima, napolju svice, radja se jos jedan dan, a nada da cemo naci pasose i pobeci odavde prozivljava poslednje minute i polako - umire. Umiru i moji zivci i strpljenje i vec zamisljam sebe kako pokusavam nepismenim Italijanima da objasnim zasto ne sme da mi se ponisti poslednji dan interraila, da su njihove zeleznice odgovorne sto moram da idem u Rim da vadim isprave, da im vozovi kasne 3 sata i da zbog toga gubim (pored ostalog) ceo dan puta. Situacija podseca na onaj kineski simbol jin-jang gde u moru crnila (u nasem slucaju, u okeanu) ipak ima jedna bela tackica. Ovde tu tackicu predstavlja cinjenica da sam slucajno sat vremena pre kradje uzeo Tanji interrail karte i zagubio ih negde medju stvarima, tako da su one, sada kada smo ih nasli, slamka spasa za koju se drzimo.

Kada je vec svanulo, oko sedam, svi krecu na posao, zeleznicka postaje prenatrpana, zbog guzve vise ne mozemo da trazimo ukradene pasose, pa se polako mirimo sa sudbinom. Tada Tanja ugleda nesto sto nam je bukvalno promenilo zivote - coveka koji ulazi u zeleznicku, noseci na ledjima dve torbe, neku njegovu i nasu torbicu(u kojoj su bili suveniri i sitinice za jelo). Tanja se dere za njim dok trcimo, a meni od brainstorminga glava puca. Razmisljam, sta ako to nije nasa torba, sta ako jeste, jos gore, onda je lopov, ako je lopov, kako sme da dolazi na stanicu sa ukradenom torbom (?) Sta ako je neki polumafijas koga bas briga, moze mu se da nosi ono sto je malopre ukrao, ako je lopov mozda ima kod sebe i neko oruzje, sta ako ga iskoristi kada nas primeti? Sta ako, sta ako… Vec je bilo prekasno. Tanja je vec cvrsto uhvatila svoju torbu, a covek se iznenadjeno okrenuo ka njoj. Ja sam stigao dve sekunde kasnije, kada je Tanja vec otvorila torbu i nasla nase crteze iz Pariza. Ne postoji izraz u nasem jeziku koji moze da opise bes koji sam u tom trenutku osecao, zajedno sa ostalim osecanjima (izmedju ostalih i strah). Derem se na njega ne engleskom i srpskom da mi vrati torbu, Tanja ga drzi za jednu, a ja za drugu ruku. Razmisljam, mogao bi da je udari, a onda bih morao da ga ubijem. Kada sam primetio da se jako opire, da zeli da pobegne, pocinjem da se derem ljudima okolo da zovu policiju. Debili kao da nista ne razumeju. “Polis! Policija, polisi, milicija, gestapo!” Nista, samo sve vise i vise ljudi gleda, okupljeni u krug, dok se dripac kobelja i pokusava da pobegne. Ne smem direktno da ga napadnem jer, ako je lopov, sigurno ima ‘kolege’ u masi, koje ce mu rado pomoci. Tada vidim da on ocajnicki pokusava da stavi ruku u svoj dzep na pantalonama, i vec mi se u glavi stvara slika “Morao sam da ih pokoljem, napali su me, ja to u samoodbrani” - “U redu je, Đuzepe, oslobadjam te svega, nece bezbozni pravoslavci da diraju nase plemenite lopove”.
Cujem Tanju kako place, gledam zainteresovanu i inertnu publiku koja vec pet minuta odbija da pozove policiju koja verovatno jos i spava, ipak je tek sedam, i dok mi bes i strah tresu svaku celiju, pokusavam da otvorim svoju torbu, i uspevam da jednom rukom isuchem sablju skrivenu u dzepu. Auf, tek sam kasnije shvatio da je to bila epska greska. Ok, nije bila bas sablja, vise je noz, kupljen na buvljaku, (onaj po uzoru na rambo noz) koji sam koristio za secenje hleba, mesa i sl. na putu. Uloge su se tada malo promenile. Lopov se umirio, a publika je samo nastavila da posmatra sta se desava dok pretim coveku i objasnjavam mu slikovito sta cu da uradim ako nas napadne. Derem se da krene sa mnom u policiju na sta on uz opiranje konacno ipak pristaje. Tada mi jedan turista iz mase (lici na Teksasanina) vice da je bolje za mene da nemam noz kada dodje policija. Nekoliko trenutaka potom, odred cuvara reda dolazi sa punom ratnom opremom, ja bacam noz, oni se bacaju na mene, ja vicem da uhvate i onog coveka koga Tanja jos uvek drzi, oni mi nesto brbljaju ”Ćićolento mićina stupido, taliano fraćento mi vida idioto“, sto je verovatno znacilo „Imas pravo da cutis, sad cemo da te vodimo u stanicu da propevas italijanski, debilu glupi“.

Srecom, poveli su i onog lika, pa smo Tanja i ja zavrsili u sobi na drugom, a on na prvom spratu. Deset buzdovana me stiskaju, dernjaju se, unose u facu tako da im osetim smrdljivi zadah i postavljaju sto pitanja, naravno, sve na italijanskom. Ja pokusavam da im objasnim na engleskom, a oni se deru „No engleze!“ Ja reko, mozda ima nekog od nasih (glupa pomisao) ’Serbian, srbiano? Srpski?’ „NO SERBIANO! NOOO!“ - i nastavlja da se dere. Tako su se smenjivali dok nije dosao sef sa mojim nozem, da mi njime vitla oko glave. Ubedjen sam da je jedini razlog sto me nisu ovostili to sto je Tanja pored plakala, i sto sam ja shvatio da je bolje da cutim i sagnem glavu. Pripremio sam se da dobijem batine, samo sam molio da me ne zatvore na duze sa nekim mafijasima. Posle nekog vremena, dolazi pandur koji izgleda da zna engleski kome objasnjavam sta se desilo. Osecam da se priblizavam granici nervnog sloma. Shef stanice nastavlja da se dere i postavlja pitanja na italijanskom, a ja intuitivno shvatam i odgovaram na engleskom, sto ovaj, koji navodno razume, prevodi. Kada sam pokusao da se sa Tanjom konsultujem da objasnim sta se desilo, nisu dali da pricamo, kazu „No engleze, italiano!“ i nikako da im dopre da mi ustvari ne pricamo italijanski, i da je jedino sto znam da mu kazem na sve to njegovo dranje -gracije i prego. Objasnjavam im situaciju XY puta, ali mi se cini ovaj ’prevodilac’ nema pojma sta ja to pricam. Objasnio mi je da je covek koga sam napao ustvari navodno nasao torbu i krenuo na stanicu da mi je vrati jer je pretpostavio da je neko odatle izgubio, a ja nikako da objasnim braniocima pravde da se on ustvari opirao, i pokusavao da pobegne od trenutka kad nas je video. Onda na red dolazi ponizavanje i ruganje jer smo hteli da ’zakoljemo coveka’ zbog dve pastete i par crteza (to je jedino sto je ostalo u torbi). Odvode nas da cekamo (ne znam sta) u prostoriju sa vratima bez kvake, koja samo spolja moze da se otvori. Sedamo na metalnu klupu i cekamo da sati prodju.

Bez najave i objasnjenja dolaze dvojica po mene i odvode me u policijska kola. Tanja ostaje sama u stanici, a meni se po glavi vrzmaju najrazlicitiji scenariji, jer nemam predstavu kuda me vode i sta ce da se desi dalje, a ne moram ni da pominjem da niko niti ume, niti zeli da mi objasni.
Dolazimo do velike zgrade ispred koje je gomila policijskih automobila, neka vrsta glavnog zatvora ili centralne policijske stanice. Izvode me k'o okorelog robijasa. Sedam na prljavu stolicu u hodniku zgrade, pored nekoliko razbojnika prve klase, i posmatram sta se desava sa ljudima koji ulaze i izlaze iz prostorije ispred koje cekam.

Izlazi drogirani nemac i seda pored mene. Odmah mu prilazi buckasti tamnoputi pandur divljak koji, bukvalno i bez imalo preterivanja, mu se unosi u facu i rezi na njega, ispusta neke zvukove koji ne mogu recima da se opisu, znaci ne prica, nego se kezi, mozda da ga isprovocira... Nemac izbegava pogled i spusta glavu, i onda sledi razgovor (policajac na italijanskom, a Nemac na nemackom), iz koga sam shvatio da Nemac ide u zatvor, ali ne deutch, nego italiano (donekle razumem nemacki). Odvedose Nemca u zatvor, a ja, posto sam sledeci u redu, ulazim u prostoriju gde me slikaju, i dajem otiske svega. Moji cuvari objasnjavaju situaciju, dok lokalni inspektor zove glavnog u stanici da vidi sta da radi sa mnom. Kada su se ispricali, vratili su me na zeleznicku, u zatvorenu prostoriju sa Tanjom. Ona je htela u WC, pa su je odveli na neki cucavac, i nije smela da navuce zavesu ’da ne bi slucajno pobegla’. Shvatili smo da nam, na posredan nacin, ne dozvoljavaju cak ni u WC. Meni je sve to delovalo kao nepotrebna tortura.

Tada dolazi covek u civilnom odelu, i obraca mi se na tecnom engleskom. Ja odusevljen, pricam sta i kako, i primecujem da je on neki autoritet u stanici. Cini mi se da oni imaju takav sistem da u svakoj stanici postoji civil koji je nadlezan i kome odgovaraju svi policajci u stanici. Bio je veoma uctiv i pun razumevanja, ali mi se sve vise cini da sam podlegao metodi ’good cop - bad cop’. Zahtevao sam da zovem nasu ambasadu, ali su rekli da to sada nije moguce. Bilo je vreme da dam zvanicnu izjavu, doveli su zvanicnog prevodioca, i sve je nekako lepo islo. Sastavio sam spisak ukradenih stvari (neke su nasli - recimo, pantalone) i opisao do detalja sta se desilo. Ubedili su me da je jedini nacin da izadjem iz zatvora da potpisem neke papire na italijanskom. U tom trenutki bih potpisao prodaju duse djavolu, samo da me puste odatle. Naravno, doslo je na red i pitanje advokata, koji nije besplatan (ne znam zasto, samo su mi rekli da moram da ga platim), a kada sam objasnio da imam samo jos 110 evra u dzepu, objasnjeno mi je da mi to nije ni izbliza dovoljno da platim advokata.
Nikada necu saznati sta je pisalo na petnaestak papira koje sam potpisao. Na kraju sam dobio telefon i mail mog advokata, koji se zove Gambino, koji ce ocigledno da mi odere kozu sa ledja kako bi me ’odbranio’. Najsumnjivije u svemu bilo je to sto su policajci na terenu nasli nekoliko papirica koji su bili u torbi sa vrednim stvarima (karta iz Pariza za Diznilend, i tako neke sitnice). Dosli su i pitali da li je to bilo u nasoj torbici, ja reko' jeste, a oni mi odgovaraju, e pa, ok, nismo nasli torbicu. Znaci, treba da poverujem da je neko na ulici nasao papiric, i pretpostavio da je bas taj papiric iz ukradene torbe? Nemoguce, ali tada nije bilo ni bitno, nadao sam se da cu uskoro izaci, a nisam bio u situaciji da ispravljam talijanske krive drine.

Ne moram ni da pominjem da su lika sa mojom torbom pustili, i da nista vise o njemu nisam cuo. Uverili su me da ni pasose nikad necu naci, jer se torbe kradu bas zbog para i pasosa, koji se kasnije falsifikuju za lokalne mafijase (kazu da se bez problema falsifikuje i nas biometrijski, sa beskonacno mnogo zastita). Receno mi je da cu moci da se vratim kuci i odande stupim u kontakt sa advokatom. Dali su mi broj telefona ambasade u Rimu, i konacno nas pustili iz pritvora oko tri po podne.

FREEDOOOOOOM!!!

Bio je to sparni petak. Petak popodne, a mi sa 110 evra, bez pasosa i bilo kakvih isprava u Veroni, sa jos jednim danom puta na interrail karti, koja traje do nedelje. Za poslednja skoro tri dana, spavali smo ukupno pet sati, a ambasada Srbije ne radi vikendom. Iz kog god ugla da gledam, buducnost uopste ne izgleda ruzicasto, kada znam da sam vise od hiljadu kilometara od kuce, bez para i pasosa, okruzen ljudima koji pricaju samo jezike koje ja ne razumem.

Nesto cemo vec smisliti, a sada moramo da spavamo. Udaljavamo se od proklete zeleznicke i molim sva bozanstva da nadjem jako jeftin smestaj u ovom skupom gradu.

Vaši komentari

Postavljanje komentara

Da biste postavili komentar morate biti registrovan korisnik. Ukoliko se jos uvek niste registrovali to mozete uraditi klikom na link u formi sa desne strane

Elektronske cigarete Apartmani Beograd Beograd apartmani Spijunska oprema i prisluskivaci Spijunska oprema i spijunske kamere