Italijanska kuhinja

Glavna karakteristika italijanske kuhinje je njen zdravi balas, odlični osnovni sastojci koji su jednostavno skuvani i koji zadržavaju svoj originalni kvalitet i svežinu. Jednostavana a ipak tako raznovrsna u ukusima i inventivan u načinu pripremanja, da je čak i najzahtevniji gurman oduševljen.

Italijani su veoma ponosni na njihovu kuhinju i to s pravom, jer je njihova hrana slavna širom sveta. Italijani prate svoje gastronomsko nasleđe do Rimljana, Grka, Etruraca i drugih mediteranskih naroda koji su doprineli nasleđu regiona svojom tradicijom i specijalitetima.

Mnoga jela od kojih polazi voda na usta čekaju neustrašive putnike, stotine gastronomskih specijaliteta, mnogo zaista ukusnih klasičnih proizvoda, što sve održava u životu moderan poljoprivredni sistem koji pažljivo čuva tradicionalne ukuse i hranljive vrednosti. Posetioci nalaze vremena da putuju i otkrivaju njihovo poreklo i probaju različite jela i specijalitete u mnogim restoranima i tavernama širom Italije. Otkrićete mnogo širi dijapazon hrane u poređenju sa jelima koje nude italijanski restorani u inostranstvu.

Italijanski doručak je sasvim različit od američkog ili engleskog. Colazione je obično lagan: cappuccino (kafa i mleko) i brioche (slatki kolač), ili jednostavni espresso (crna-mala-jaka kafa).

Pranzo (ručak) je veliki obrok osim u industrijalizovanim gradovima. Sastoji se od antipasto (predjela), primo piatto (testenine, pirinča ili supe), secondo piatto (meso ili riba) sa contorno (povrće ili salata), zatim frutta (sveže voće). Na kraju ide espresso i možda grappa or amaro (jak probavni liker).
Cena (večera) je slična ručku. Danas postoji tendencija laganog ručka, a zatim večera postaje glavno jelo.

Gde jesti?

Ima na hiljade ristoranti (restorana): najformalnije mesto za jesti kada niste u gužvi, ponekad pomalo pomodno i skupo u restoranima koje vodi po jedna porodica; trattoria i osteria: manje formalan od ristorante, gde se služe lokalni specijaliteti; panineria: sendvičara, gde se može pojesti brzi obrok u bilo koje doba dana; pizzeria: nije rezervisana samo za ljubitelje pica!

„Italija je ne samo najveći proizvođač vina, već pre svega proizvođač sjajnih vina.“

Njena klima, zemljište i veoma stara tradicija vinogradarstva prirodno čine Italiju nacijom uzgajanja vina. Vina su lična kao što su imena lična, različita kao boje na dugi i deo italijanskog života kao što je to i 3.000 godina duga tradicija njihovog pripremanja. Etrurci severno-centralnog dela Italije, koji su stvorili jednu od najranijih civilizacija poluostrva, ostavili su tragove kako se spravlja vino. Grci koji su se uskoro zatim utvrdili na Jugu dali su Italiji ime Enotria (zemlja vina). Vekovima je vinogradarstvo bilo grana kojom se bavilo najviše italijanskih zemljoradnika; to važi i danas; veliki deo nacije je zaposlen vinogradarstvom i industrijom vina.

Druga italijanska pića obuhvataju aperitive, pomešane sa osnovom svetski poznatog Piedmont Vermouth; desertna vina, kao što su Moscato, Marsala i Malvasia sa Sicilije i iskričava vina iz Pijemonta, Veneta, Toskane i sa ostrva. Italija takođe ima odlično pivo i veoma raznovrsne gazirane mineralne vode.

Italija je vrlo mlada država, ima tek nešto preko 100 godina. Pre toga bila je podeljena na kraljevstva, kneževine, republike i područje koje je pripadalo Papi. Oni nisu imali puno kontakata jedni s drugima, osim u međusobnim ratovima. Zato svaka pokrajina ima svoj način kuvanja.
Drugi razlog je klima. Na severu je blizu Austrija, a Sicilija je na istoj paraleli s Afrikom. Zato ljudi kuvaju od onih sastojaka koji rastu u njihovom području.

Još je jedna razlika između severa i juga Italije: na severu je široka ravnica, ali čim krenete južno od Emilie Romagne naići ćete na planinsku kralježnicu Italije. Zato su na severu pašnjaci, a gde su pašnjaci - tu su i krave. Zato se ovde jedu govedina i teletina, mleko, puter i slatka pavlaka. Tu je nastao i kralj među sirevima - Parmigiano Reggiano.
Maslinovo ulje koristi se u celoj Italiji, ali puno više na jugu nego na severu, jer tamo nemaju puter i slatka pavlaku. Ali imaju koze i ovce, a od ovčjeg mleka prave sir peccorino. Od Le Macha prema jugu nećete naći teletinu, ali će biti dosta jagnjetine, svinjetine i piletine.
Čak je i testenina napravljena kod kuće različita u raznim krajevima zemlje.

Tradicija Emilie Romagne je domaća testenina, Parmigiano Reggiano, mesne prerađevine od svinjetine, pršuta, culatello i sl. Tu je temperatura tla pogodna za uzgoj povrća i voća - ako prolazite autoputem krajem aprila i u maju videćete rascvetana stabla breskvi, višnji i beskrajne vrtove.

Ako odete u Toskanu, tamo nećete naći domaću testeninu, jer to nije njihova tradicija. Njihova tradicija su supe, a često jedu pasulj. Imaju "chianinu", meso iz Val di Chiane; koriste dosta maslinovog ulja, jer uzgajaju masline.
Liguria je pokrajina s puno sunca i toplom klimom pa ovde rastu brojni začini: mažuran, majčina dušica (timijan), a rade i pesto od začinskih trava.
Piemont je u blizini Francuske. Njihova domaća testenina pravi se isključivo od žumanaca, umesto od cijelih jaja - koriste 29-30 žumanaca. To je potpuno drugačija kuhinja.

U Milanu se jede dosta pirinča, a u Venetu puno palente - palentu daju deci za doručak umesto hleba, serviraju je s različitim sosovima. Od palente prave keks (zallet), torte; prave i palentu pasticciatu - neku vrstu lazanja od hladne, tanko izrezane palente koju koriste umesto testenine. Polentu prže, dinstaju, sve rade s palentom!
Ako idete više prema jugu, u pitanju je uvek novac, tako da oni izostavljaju jaja,a stavljaju vodu kada prave testenine. Koriste i grublje brašno. U Pugli koriste brašno od tvrde durum pšenice, tako da se njihova testenina ne može razvaljati. Zato prave tvrdu, žilavu testeninu - orecchiete, zoccole i stoga im treba snažniji sos.

Na Siciliji ima puno uticaja Grka, Španaca, Arapa, a cous-cous je tradicionalno jelo. To se odnosi i na hranu iz mora. Riba iz Jadrana je drugačija od ribe iz Tirenskog mora, a na Sicilji imaju ribe sabljarke koje dolaze iz toplih mora.
Italijani su vezani za svoje provincije i naljute se ako iz Venecije dođu u Firenzu i ne nađu crne špagete. Oni ih žele, to je njihova kuhinja, a ne razumeju da ih u Firenci nema. Način kuvanja se nije selio iz jedne pokrajine u drugu i zbog toga što Italijani vole sve što je domaće.

Pica

Iako pica potiče iz Kine, nemojte to glasno da kažete u Italiji, jer ćete morati da slušate priče o starim Rimnjanima, Cezaru itd. Ali, ipak, najveću popularnost pica je dobila u 19. veku kad su je Italijanski emigranti predstavili američkoj javnosti. U šesdesetim godinama prošlog veka postala je popularna i u Evropi, a najinteresantnije je to što je u to vreme bila prava nepoznanica u Italiji osim okoline Napulja. Tek u osamdesetim godinama pica dobija popularnost i u Italiji.

Vaši komentari



Elektronske cigarete Apartmani Beograd Beograd apartmani Spijunska oprema i prisluskivaci Spijunska oprema i spijunske kamere